Lica:
- NATAŠA, djevojčica, 14 godina,
- VESNICA, njena sestra, 10 godina,
- MARA, Natašina školska drugarica,
- JELENA, Natašina školska drugarica,
- MARKO, Natašin školski drug,
- NIKOLA, Natašin školski drug.
Velika, raskošna terasa stana Natašine porodice. Baštinska garnitura i mnogo cvijeća, koje Nataša i Vesnica zalivaju. Mara i Jelena igraju badminton, a Marko i Nikola sjede na betonu i igraju šah. U pozadini njihovog razgovora čuje se neka popularna melodija.
1. Pojava
NATAŠA, VESNICA, MARA, JELENA, MARKO, NIKOLA
NATAŠA: Što si Vesnice tako dosadna!? Nisam ti ja učiteljica pa da te ispitujem pjesmicu. Nemam ti ja ni vremena za to. Znaš šta je mama rekla? Pored naše sobe, moramo spremiti i ovu terasu, zaliti cvijeće po cijeloj kući, usisati našu i spavaću sobu, dnevni boravak i u njemu obrisati prašinu. I sada bi ti, pored tolikog posla, da ja sjednem i da slušam kako ti nisi naučila napamet nekakvu pjesmicu. Ma, hajde molim te! Ne dolazi u obzir!
VESNICA: Ali, Natašice, ja jesam stvarno naučila tu pjesmicu napamet, a ti treba samo da me ispitaš, da bih se ja sama uvjerila u to. Ne mogu sama sebe da preslišavam. Daj, sestrice, molim te. Učini mi to.
NATAŠA: Pa zar se tebi ne može dokazati da nemam vremena. Jesi li toliko nedokazana? Ne-mam vre-me-na!!!
MARKO: Kako to da djevojčica može biti nedokazana ili dokazana? Šta je ona? Neka tajna koju treba dokazivati?
JELENA: Ili neka planeta?
NIKOLA: Ili krivica?
NATAŠA: Dobro, dobro, u pravu ste. Što ste odmah zagraktali. A kada srbadžija počne da ispituje, svi se pokunjite i niko ni riječi da prozbori, a ovamo lovite svaku moju grešku.
VESNICA: Hajde seko, molim te, propitaj me samo jedanput.
NATAŠA: Ne dolazi u obzir!
MARA (prestane igrati i priđe): Dođi Vesnice, ja ću te ispitati.
NIKOLA: Ne govori ništa bez advokata.
MARKO: Šta je sad to? Mara postala neki detektiv, inspektor, šta li?
MARA: Ko se našao da mene ispravlja u govoru, dvojkaši. Dobro vam je maločas Nataša rekla. Pokažite se vi u školi, na času, pred nastavnikom, pa onda kada budete imali sve petice, kao što ih mi imamo, onda ćemo vam dopustiti da nas ispravljate u govoru, je li vam jasno, dvojkaši!
MARKO: Ja nisam dvojkaš... Ja imam trojku.
MARA: Velike li razlike, Bože moj, Bože!... (Vesnici)... Dođi Vesnice da te preslišam, propitam, ispitam, utvrdim tvoje znanje i sve ostale varijante te riječi. Hodi, sjedimo za sto.
VESNICA (Mara sjedne, a Vesnica stane pored nje): Evo Maro. uzmi knjigu i ne daj da izostavim ni jedno jedino slovo... Pjesma se zove KAKO MIRIŠE BAKA.
NIKOLA: Moja baka miriše na batine.
MARA: Ne obraćaj, Vesnice, pažnju na njih. Foliraju se. Pokušavaju biti duhoviti, a u stvari su ti zavidni. Oni nikada ne bi mogli naučiti ni jednu strofu napamet, a kamoli čitavu pjesmicu. Hajde, počni.
VESNICA (prvo se malo nakašlje, a onda sa puno ljubavi poče)
Kad moja baka, sitna, malena,
stare slike, gleda tiha kao sjena,
dok tiho duboko uzdiše.
baka mi tada na tugu miriše
Kada se spretno kuhinjom mota
da pitam šta radi mene je sramota,
ja po mirisu saznam mnogo više:
na kolače mi baka miriše.
Bolestan kad sam, tada se brine
kako vatru groznu sa mene da skine.
Umornom rukom znoj sa čela briše,
na doktora mi baka miriše.
Po mirisu njenom sunce hodi,
brodovi plove po nemirnoj vodi.
Evo i danas kad nje nema više,
život mi na baku miriše.
MARA (sa smješkom zatvori knjigu i radosno): Bravo Vesnice! Divno si to izgovorila, svaka ti čast!... (svi koji su pažljivo slušali, oduševljeno aplaudiraju, a Vesnica se klanja kao da je na pozornici) Ako budeš i sutra tako odlično recitovala, petica ti ne gine, na časnu riječ!
VESNICA: Nije Maro ovo za ocjenu.
MARA: Nego za šta je?
MARKO: Za kolače!
VESNICA (dok se svi smiju, ljutito): Ma ne, nije. To je za nastup!
NATAŠA: Za kakav nastup? Gdje nastupaš?
NIKOLA: U Zabavištu!
MARKO: U Domu penzionera!
JELENA: Dosta vas dvojica, dosadni ste.
NATAŠA: Vesnice, pitala sam te nešto. Gdje nastupaš?
VESNICA: Ako se uspijem kvalifikovati, predstavljaću našu školu na takmičenju recitatora nižih razreda svih osnovnih škola ove regije. Samo ja i još dvoje recitatora viših razreda. To je sve iz našeg grada.
MARA: Ma, uspjećeš sigurno.
JELENA: Samo nemoj, dušo, da se prepadneš pa da sve uprskaš!
MARKO: Kao ti onda.
JELENA: Da, kao ja onda. Ni dan-danas mi nije jasno kako mi se to moglo desiti.. NIKOLA: Niti sebi možeš to oprostiti.
JELENA: Niti sebi mogu to oprostiti.
NATAŠA: Nemoj Jelena da se sad zbog toga sekiraš. Bilo pa prošlo, pa šta sad?! VESNICA: To je samo bio mali nedostatak koncentracije.
MARA (dok svi oduševljeno aplaudiraju): Ma, bravo, pametnice moja! Bravo! NATAŠA: Vidi ti moje Vesnice...
NIKOLA: Da, sad je tvoja Vesnica, a maločas samo što je nisi šutnula... (Marku)... Je li tako, vidio si?
NATAŠA: Pa šta, moja je sestra. Ja tako sa njom razgovaram. Mora se znati koja je starija, a koja mlađa sestra, zar ne? S V I (sem Nikole): Ne!
NIKOLA: Ne!
NATAŠA: Ma pustite vi te fazone i fore. Vidjela sam vas na djelu. Nisi Jelena jedanput, predamnom, svog mlađeg brata za uho povukla ili ti Nikola, svoju sestru za kiku. Nemojte, budite realni. Mlađi moraju da slušaju starije.
NIKOLA (Marku): Govori ko teta Zlata sa trećeg sprata... (imitira, peči se)... Vi, djeco, morate slušati starije, da bi mlađi slušali vas kad ostarite! Tako je to bogom dato! JELENA: Pa šta onda, ako sam ga i povukla za uho? Nisi ti vidjela kako mene Vlado, moj stariji brat, zna i da udari, da mlavi, pa ja moram da ćutim.
MARA: A zašto moraš? Što ga ne tužiš mami?
MARKO: Ili tati još bolje.
NIKOLA (Marku): Uh, što bi ga čika Svetislav nalemao!
JELENA: Nisam ja tužibaba.
MARKO: Ej, stvarno, ljudi, objasnite mi nešto. Da li je tužibaba, baba koja tuži ili baba koja je tužena?
NIKOLA: Ili baba kojoj se tuži neka druga baba jer ju je treća baba tužila četvrtoj babi! JELENA (ljuto): Ja sam vam već rekla da ste dosadni, zar me niste čuli? Mogli biste se vi fino odšetati svojim kućama.
MARKO: Ne možeš ti da nas istjeruješ iz tuđe kuće.
JELENA (ljuto): A što ne bih mogla, pa Nataša, Mara i ja smo kao tri sestre... (Nataši)... Zar ne?!
VESNICA: A ja? Čija sam onda ja sestra?
NATAŠA (zagrli je jako i podigne pa pleše sa njom): Ma ti si moja jedina slatkica sestrica. Najslađa na cijelom svijetu.
NIKOLA: I okolini.
VESNICA: A zar svijet ima okolinu?
NATAŠA: Ma pusti ti Nikolu, znaš da on lupa.
VESNICA (smije se): Kao neko lupetalo?!
NATAŠA (spusti je): Jeste, Vesnice, a sada idi u dnevni boravak i briši prašinu, vidiš da neću stići sve sama. Opet si me zadržala u poslu.
VESNICA: Kako sam te ja zadržala?!
NATAŠA: Ma ne mogu sada da ti objašljvam to ti je malo komplikovano.
VESNICA: Ne moraš ništa da mi objašnjavaš, ja znam koliko tebe mrzi da brišeš prašinu u dnevnom boravku. Pošto si ti moja draga, najdraža, i najnajnajdraža sestra, rado ću ti pomoći i obrisaću prašinu umjesto tebe.
NATAŠA: Stani malo, gospođice. Kako to, umjesto mene? Pazi, ako je mama rekla da kuću sredimo mi, a to znači nas obadvije...
JELENA: Može oba, može dva al¢ ne može obadva!
NATAŠA (iznervirano, ali pomirljivo): Dobro, nas obe... (Jeleni)... Kako nas obe, valjda nas dvije?
JELENA: Može i nas obe i nas dvije.
MARKO: Onda može i nas trije!
NIKOLA (Jelena ljutito krene ka njima, ustajući i spremajući se za bijeg): Može i nas četirije... Petirije!
JELENA (ljuto): E, sad vas mi je dosta. Napolje!
MARKO (skriva se iza Mare): Pa, napolju smo, na terasi!
NIKOLA (skriva se iza Nataše, dok Jelena pokušava da ih uhvati): Jeste, ovo je napolju, ne može biti napoljije!
NATAŠA: Stanite! Prestanite, već jednom!... (drekne)... Dosta!... (svi stanu pa je zbunjeno gledaju)... Kakvi ste mi vi to školski drugovi i prijatelji, kada mi na muku pristajete? Umjesto da mi pomažete vi mi odmažete, niste fer, na časnu riječ!
MARA: Stvarno, ljudi, nije pošteno. Evo, ja ću ti, Naco, pomoći.
JELENA: I ja ću, veoma rado.
MARKO: Svi ćemo, šta treba da se radi?
NIKOLA: Ma, hoćemo, naravno. Samo smo se malo zezali, nismo htjeli da te naljutimo. Izvini.
MARKO: Daj nama dvojici nešto teže, neki muški posao.
JELENA: Ne postoji ta podjela, nema ženskih poslova i muških poslova. To ste vi muškarci izmislili samo da biste manje radili u kući, tako kaže moja mama.
MARA: I moja, takođe.
MARKO: Dobro, ako je tako, ja ću brisati prašinu, a ti usisavaj tepih u dnevnom boravku.
JELENA: Ma, nemoj!?
NIKOLA (Mari): Može, ja ću zalivati cvijeće, a ti idi baci smeće.
MARA: Ala ste vi pametni, svaka vam čast!
VESNICA (radosno): Onda ja ne moram ništa raditi, kad je vas toliko. Ja idem u našu sobu da još malo vježbam ovu pjesmicu.
NATAŠA: Stani malo, mlada gospođice, nećeš mi se tako lako izvući. Možeš ići u našu sobu, ali tamo ćeš prvo srediti svoj krevet i svoje stvari. Je li to jasno, madmuazel?
VESNICA (nakloni se kao pred kraljicom): Si, sinjorina!.../ode/
2. Pojava
Pređašnji, bez VESNICE
NATAŠA (viče za njom, kao da je ljuta): Daću ti ja, si sinjorina, samo ako ne uradiš sve što sam ti rekla!... (tiše)... Pametnica moja mala, zar nije zlatna?
MARA: Predivna je.
MARKO: Ja vjerujem da će pobijediti na tom takmičenju recitatora i to ne samo u ovom gradu nego i u finalnoj, regionalnoj večeri. Vidjećete!
JELENA: Narode, dosta priče, hajde da se radi. Vidite li koliko je sati? Nije nam još mnogo vremena ostalo.
NIKOLA: Kada je pauza, mislim, ono, topli obrok i te stvari? Ljudi ne znam za vas ali ja ništa nisam jeo još od doručka, a ručak je još daleko.
MARKO: Slažem se, sa punim stomakom u nove radne pobjede!
JELENA: Još nisu ni počeli da rade, a već im treba pauza, lijenčine jedne lijene! MARA: A zar postoje vrijedne lijenčine?
NATAŠA: U pravu su momci, ali ja nemam ništa za klopu osim nekoliko kuhanih jaja u frižideru. Mislila sam kasnije da skoknem i da nam kupim neke grickalice i sokiće. Ako hoćete, pojedite ta jaja.
NIKOLA (Obojica se lupe po čelu): Joooj, jaja! Pa zar opet!? Toliko sam jaja pojeo da nemam hrabrosti kokoški u oči pogledati.
NATAŠA: Dobro sada ću otići da nam kupim nešto.
MARA: Predlažem da mi ne gubimo vrijeme, nego da radimo, a poslije ćemo da pauziramo i da užinamo.
NIKOLA (stane mirno pred Natašu): Zapovijedajte, vaša visosti. Šta treba ja da radim?
NATAŠA: Nemoj da se zavitlavaš. Prvo usisaj dnevni boravak, a kada Marko baci smeće, onda ćeš sa njim odnijeti one kutije iz predsoblja na tavan. Gore ih lijepo složite da ne smetaju.
MARKO: Kome da smetaju, miševima?
JELENA: Marko! Upozorila sam te!
MARKO: Samo pitam...
NIKOLA: Ima li svjetla gore na tom tavanu ili da ponesemo baterije?
NATAŠA: Ima, naravno. Šalter je na zidu lijevo, odmah do vrata, iznutra, naravno. MARKO: Pa iznutra su žice, struja... mislim u šalteru...
NATAŠA: Ma ne, idiote, u šalteru! Iznutra, u prostoriji, kad uđete na tevan, to jest u tavan... pa lijevo, na zidu...(pokazuje rukom, a kada vidi da se Marko i Nikola smiju, pobjesni i jurne na njih; oni bježe okolo)... Idioti idiotski, jedni, samo da vas dohvatim! NIKOLA: Šta se odmah ljutiš, samo sam pitao da li ima svjetla gore ili da ponesemo baterije?
JELENA: Kako ne bi bilo, pa ovo je 21. vijek.
MARKO (kao da se čudi): Ma nemoj, zar već?! U, ala vrijeme brzo leti, a kao da je juče bio građanski rat u Americi!
NIKOLA (isto tako): Amerika?! Šta to biješe Amerika? Da li je to nova vrsta paprike? MARA: Dobro je momci, shvatili smo fazon, dobili ste zadatke i sada se napokon udostojite i krenite već jedanput na izvršenje zadataka.
MARKO (stane pred Nikolu i zapovijeda): Mirno!... Na- li-je-vo!... Naprijed marš!... (krenu marširajući i pozdravljajući kao vojnici)... Lijeva, desna, jen, dva! Lijeva,... lijeva,... lijeva,... lijeva,...!
JELENA: Bože, hoće li ovi momci ikada odrasti?
NATAŠA: Moja mama kaže da neće nikada i da su svi muškarci u stvari samo mala i velika djeca.
MARA: Neka nama njih. Ipak su to dobri drugari, zar ne? Uvijek su tu kada nam trebaju, a i štite nas od onih manijaka iz 5. tri.
JELENA: Ma ne kažem ja ništa, oni su OK, samo bih voljela kada bi bili malo ozbiljniji i kada se ne bi uvijek zezali i samo zezali.
NATAŠA: To se oni samo pred nama foliraju. Da ti vidiš njih kada su sa nekim drugim društvom. Tada su ozbiljni, mudri i pametni.
MARA: Nataša, srećo, šta ja treba da radim?
JELENA: I ja?!
NATAŠA: Ti ćeš, Maro, otići gore da pomogneš Vesnici, pa ćeš poslije doći do mene u kuhinju da mi pomogneš oprati suđe. Moram prvo da završim sa zalivanjem ovog cvijeća. Brzo ću ja. J
ELENA: A ja? Šta ću ja da radim?
NATAŠA: Ti bi, Jelena dušo, mogla, kada ja završim ovdje, zaliti cvijeće po cijeloj kući, ako ti nije mrsko, naravno?
JELENA (izvještaćeno radosno): Kakvi mrsko, pa ja, baš, najviše volim da zalijevam cvijeće. Mislim, mogla bih po cijeli dan i do kasno u noć zalijevati cvijeće, na časnu riječ!
NATAŠA: Nemamo mi toliko cvijeća. Završićeš ti to za pola sata.
JELENA: Ne, ja stvarnio mislim...
MARA: Hajde, Jeco, nećemo valjda cijeli dan provesti pričajući o tome ko šta voli da radi... Idemo! /odu/
3. Pojava
NATAŠA, potom MARKO i NIKOLA
NATAŠA (počinje da zaliva cvijeće, zvoni telefon na stoliću sa cvijećem i časopisima; prilazi.sjeda na stolicu i razgovara telefonom sa mamom; za to vrijeme Marko i Nikola ulaze polako iza nje i tiho "prave razmještaj" cvijeća, stolica i stolova): Ej, ćao mamice, kako si mi? ... Da, da. Sve je pod kontrolom. Vesnica je naučila pjesmicu, ja sada zalivam cvijeće a kasnije ću srediti i sve ostalo, kako si mi već izvolila zapovijediti... Molim?!... Ma ne, šalim se, mamice!... Kažem da sam se samo šalila... Ne, nisi me razumjela: nisam se šalila kada sam ti rekla da Vesnica i ja sređujemo kuću, nego sam se šalila kad sam rekla da si nam ti to za... Molim?!... Ne, ne znam. Kakvo pile? Odakle sad pa pile?!Nisi mi ništa rekla ni o kakvom crnom piletu, ja... (sluša, prevrće očima, odpuhuje kao da se dosađuje)... Dobro, shvatila sam, nije nikakvo crno pile, nego pile iz zamrzivača... Znam, znam, treba da ga izvadim da se odmrzne. A kako misliš da se odmrzne? Mislim, hoću li mu ja morati trljati batake i šiju?... Ma samo se šalim! Bože, mamice, sa tobom se čovjek više ne smije ni našaliti!? ... Dobro. dobro, biće u redu. Jesam, sve sam zapamtila. Ćao, mamice!... Ćao!... (vrati telefon u džep, sagne se, negledajući da pored stolice dohvati kantu za zalivanje cvijeća, gdje ju je i ostavila, a uzme Nikolinu ruku koji ju je podmetnuo; naglo skoči i vrisne, a kada ugleda šta joj je sa terasom, počne da vrišti i da se krsti. Kada svi izlete na terasu, Marko i Nikola stanu iza njih, kao da su tek i oni stigli)... U pomoć!... U pomoć. narode!... 4. Pojava
JELENA, MARA, VESNICA i pređašnji
MARA: Šta ti bi, Nataša, što vrištiš? ... (ugleda stolice po terasi, pa iznenađeno stavi ruku na usta) ... Ju! Šta to bi?! J
ELENA: Je li to prošao onaj cunami, tornado ili bar nekakav orkan? Kako to da nismo ništa čuli?
VESNICA (smije se i plješće rukama): Bravo, sestrice, to si super napravila. Ne znam samo da li će se mama s tim složiti kada se vrati kući?!
NATAŠA: Znam ja čije je to maslo... (gleda iza stolica)... Samo dok ih dohvatim! MARKO: Ako tražiš nas dvojicu, evo nas ovdje, upravo smo stigli, tačnije, dotrčali smo čim smo čuli tvoje zapomaganje!
NATAŠA: A Nikola? Gdje je on?
NIKOLA (proviri iza Jelene): Evo me, kad nisam vrat slomio niz one tvoje stepenice! NATAŠA: Pa ko je, onda, ovo napravio? Ko? Nisam, valjda, ja sama sebi to napravila?!
JELENA: A možda si se nešto zamislila i to nesvjesno uradila. Znam ja po sebi. Ja ti tako uzmem nešto da učim i još glasno čitam, kad nakon nekog vremena ja uhvatim sebe kako nemam pojma o tome šta sam pročitala, nego sam se nešto zamislila o nečem petom, desetom, stotom. Bez veze, mame mi!
NATAŠA: Ma daj, Jelena, molim te, o čemu ti to pričaš, mame ti? Nisam ja nikakva lujka koja u neznanju nešto tako teško napravi.
JELENA: Hoćeš da kažeš da sam ja lujka?! E, baš ti hvala!
NATAŠA (priđe joj): Joj, Jeco, izvini, nisam tako mislila. Oprosti mi, molim te!
MARKO (kao ozbiljno): Ja joj nikada ne bih to oprostio! Nikada!
NIKOLA (kao ozbiljno): Ni ja, pa da mi je sto puta prijateljica! Nikada!
MARKO (isto): Pa da mi i krvi zatreba. Nikada!
NIKOLA (isto): Da me na muke stave. Nikada!
MARA: Prestanite vas dvojica... (priđe Nataši)... Prvo bi trebala da se smiriš, a onda razmisli o tome ko ti je to mogao napraviti?!
NATAŠA: Ne znam, nisam vidjela. Zvala me je mama, malo davila i nervirala, a onda kada sam htjela uzeti kantu da nastavim zalivati cvijeće, uhvatla sam za nešto hladno, živo i ljigavo. Prepala sam se da je zmija pa sam skočila, a onda sam ugledala sve to, mislim ovo.
VESNICA: A, je li mama rekla šta da pravimo za ručak?
NATAŠA: Joj, da! Rekla je da izvadimo pile iz zamrzivača. Hajde, Veco, molim te uradi to.
VESNICA: A šta ću sa njim kad ga izvadim? Neću ga, valjda, nosati cio dan po kući?! MARKO: Nauči ga da leti.
NIKOLA: Daj ga mačkama.
MARA: Nije vas sramota, baš nemate ni malo prijateljskog saosjećanja za našu prijateljicu!
NATAŠA: Neka, Maro, pusti ih, nek se zezaju samo... (priđe im prijeteći, a oni se malo povuku)... Nemam dokaza, ali sam uvjerena da je ovo vaše maslo!
JELENA: Ako to bude tačno, ja ću vam presuditi!
NATAŠA: Ne, niko im neće suditi. Jednostavno ćemo zaboraviti da postojite. A sada, ako možete, dovedite ovo u red i nazad na posao.
MARKO (klanjaju se kao pred kraljicom): Biće kako ste zapovijedili, vaša visosti! NIKOLA: Vaša želja je za nas zapovijed, vaše veličanstvo!
JELENA: Opet se oni zezaju.
MARA (Dok njih dvojica sređuju namještaj, zagrli Vesnicu): Idemo mi, princezo, za svojim poslom!
VESNICA (nakloni se): Da vaša ekselencijo! Sa zadovoljstvom! (odu)
JELENA (pođe za njima): Čekajte me, idem i ja! (ode)
NIKOLA (Nataši): Evo, završili smo, pogledaj!
MARKO: Idemo mi sad, Nataša, a ti nas zovi, ako se opet pojave duhovi. (odjure)
5. Pojava
NATAŠA i JELENA
JELENA (kad Nataša ostane sama, vrati se i govori joj brzo, osvrćući se): Nataša, ti znaš da ja nisam tužibaba, ali ovo ti moram reći.
NATAŠA: Reci.
JELENA (kao i prije): Moram ti reći da oni, ona dvojica, ništa ne rade, ne rade ozbiljno, samo se zezaju. Evo, dok je Nikola usisavao plesao je sa usisivačem po cijeloj sobi, a Marko se sa kantom za smeće spuštao niz stepenice unatraške i to bez da se drži za gelender. I to skoro da je trčao. To nije lijepo.
NATAŠA: I nije, mogu ti reći, a pored toga je i opasno. Šta bi bilo da se spotakao i pao niz stepenice i kičmu slomio?!
JELENA (stavi u strahu ruku na usta): Užasno, a onda bi svi rekli da je slomio vrat zbog tvog smeća.
NATAŠA: Nije to važno, važno je da su naši drugari vrijedni i spretni. Ne brini se ti, draga moja zbog njih. Znaju se oni čuvati.
JELENA: Da, u pravu si. Nisam ih ja htjela tužakati, želim samo da znaš kakvi su kada ih ti ne gledaš. Pred tobom ne smiju. Oni se tebe boje.
NATAŠA: Zašto bi me se bojali? Šta sam ja, Babaroga, strašilo ili nešto drugo? JELENA: Da, ovaj ne, nisi Babaroga. Ne znam šta si, ali te se boje, stvarno.
NATAŠA: Kako to ne znaš šta sam ja?
JELENA: Mislim, znam i šta si i ko si, ali ne znam kako to da te se boje i zašto da te se boje? Mislim, zbog čega te se boje?!
NATAŠA (sa smješkom): A, to! Ti bi, valjda, htjela da se i tebe bar malo, malkice boje, zar ne?
JELENA: Ne, ovaj da... (pokaže prstima )... bar malkice. Reci mi, molim te, kako ti to uspijeva.
NATAŠA: Uspijeva?! Kako to misliš uspijeva? Nije to cvijeće, pa ga ti zalivaš, a ono uspijeva, tačnije raste.
JELENA (ljuto): Znači, nećeš da mi kažeš?! Dobro, onda ni ja tebi neću više ništa govoriti, pa neka cijelu kuću prevrnu naopačke skroz, na skroz! (ode)
6. Pojava
NATAŠA, potom MARA
NATAŠA (dok ona izlazi): Pa ja nisam ni tražila da mi tužakaš naše prijatelje ... (za sebe)... Zaista je prava tužibaba, kako da je odviknem od toga?
MARA (ulazi veselo): Koga. od čega da odvikavaš?... Stani, da pogodim!... Ili Jelenu od tužakanja ili Marka i Nikolu od ludarija?!
NATAŠA: I jedno i drugo, ali mi, mogu ti reći teže pada što je Jelena tužibaba, bolesna tužibaba, nego što su nam drugari ludice.
MARA: U pravu si, a šta ćemo kada je takva? Ja mislim da se to ne uči, nego se čovjek sa tim rađa. Tužakanje je jedna urođena bolest, mana.
NATAŠA: Ma, ne vjerujem. Ona je uvijek bila mamina maza, pa je to sa tim i došlo. MARA: Misliš?
NATAŠA: Pa znamo je još od obdaništa, zar ne? Uvijek je bila pekmeza i sve je moralo biti po njenom. Ona je morala dobiti najbolju igračku, prva je išla na ljuljašku, dobijala je najveću jabuku i sve tako, zar ne?!
MARA: Da, a kada joj nešto ne bi bilo po volji, onda bi se ili tukla i čupala sa drugom djecom ili bi je stala dreka da je cijelo obdanište na noge digla. Sve bi se vaspitačice strčale oko nje.
NATAŠA (hodaju naizmjenično kao manekenke): E, a kada smo pošle u školu, onda nije mogla tako, nego je učiteljici tužakala sve odreda.
MARA: I kako se Marko upiškio u gaće na sred časa, i kako je Stana na odmoru pisala zadaću...
NATAŠA:... Ili kako je, sjećaš li se... Nikola uveo cuku u školu, da jadnik ne kisne, pa ga sakrio u muški VC.
MARA (smiju se): To je bila ludnica! Sjećaš se kako je učiteljica vrištala? ... (imitira učiteljicu)... "Nikola, da si smesta uzeo psa i odveo ga van škole! Jesi li razumeo? Van škole, smesta!"
NATAŠA: Da, uvijek kada je bila ljuta govorila bi ekavski.
MARA: Znam šta ćemo! Hajde da joj namjestimo zamku, pa da se prevari i odtužaka nekome nekoga za nešto što se i nije desilo. Kada se jednom opeče, valjda će prestati sa tim?!
NATAŠA: Da, važi, a u to bismo mogle uvesti i njih dvojicu, pa kada se i oni opeku, valjda će se spametovati i uozbiljiti.
MARA: Što bi naš narod rekao ubićemo dva zeca jednim metkom.
NATAŠA: Ovog puta su to tri zeca. Tačnije, dva zeca i jedna zečica. Idemo da vidimo gdje su i šta rade, a onda ćemo do samoposluge da kupimo sokiće, pa ćemo usput nešto dobro skontati. Idemo.
MARA (izlaze sa scene): A, šta misliš, možemo li, kao slučajno da ti kažeš njoj da je...
7. Pojava
MARKO, NIKOLA
MARKO, NIKOLA
MARKO (prvo malo viri, potom pažljivo ulazi, pa se okrene i mahne rukom): Ulazi, majstore, teren je čist.
NIKOLA (ljuto): Jesi li ih, matereti, čuo? Pa šta one misle, da smo mi levati i da ćemo dopustiti da se sa nama tako igraju?!
MARKO: Mi smo kao ludi i samo se ludiramo, a one će nas spametovati i uozbiljiti. One! Ma daj, molim te!
NIKOLA: Šta to one sebi umišljaju? Šta glume? Naše mame, možda?!
MARKO (sjeti se): Znam, šta ćemo uraditi!
NIKOLA: Znam i ja: zalijepićemo im svako po jedan vaspitni šamar svakoj, reći šta već treba da im kažemo i otići kući, a njih zaboraviti kao da i ne postoje. Kao da ih dragi Bog nikada ni dao nije!
MARKO: Ne, nećemo tako. Uradićemo baš suprotno. Igraćemo njihovu igru.
NIKOLA: I dopustiti da nas levate i prave budale od nas. Ma ne dolazi u obzir! Ti možeš ako hoćeš, ali bez mene. Ne pada mi na pamet da se glupiram i da si tako nešto dopustim. MARKO: Moramo biti obojica inače će nas provaliti. Skupa ćemo, pa ili po momeili po tvome. Daj da se dogovorimo.
NIKOLA: Jeste, uvijek se dogovorimo da bude onako kako ti predložiš.
MARKO: Nije baš tako, nije uvijek sve po mome. Sjećaš li se kako sam prihvatio tvoj prijedlog da skupa pobjegnemo sa matematike, neki dan? To je bio tvoj prijedlog, zar ne?
NIKOLA: Da, a sjećaš li se, možda, zbog čega, tačnije zbog koga sam to predložio?! Zbog tebe, naravno. Da smo ostali na tom času tebe bi nastavnik pitao i ti bi dobio keca ko kuću. Eto, zato sam ja predložio da zajedno pobjegnemo sa časa. I naravno da ćeš se ti sa tim složiti, jer je to u tvoju korist, a ne u moju. Kada predložim nešto što je u moju korist, ti mi kažeš da to nema smisla, da sam sebičan i da uvijek mislim samo na sebe.
MARKO: Dobro, pogriješio sam. Ne misliš ti uvijek samo na sebe, nego uglavnom misliš samo na sebe. Desi se, istina, ponekad, kad misliš i na mene, ali to je rijetkost. Baš, što bi ono rekli, prava rijetkost. Ali nema veze, pustimo sada to. Gledaj šta ćemo: pravićemo se kao da nismo ništa čuli i da nemamo pojma šta se to događa, a onda, kada se one najmanje budu nadale, naše male pametnice, mi ćemo onda, u pravom trenutku, krenuti u kontranapad i pobijediti ih. Tako ćemo im jednom zauvijek pokazati i dokazati ko je i koliko pametniji od koga. Jesi li me razumio?
NIKOLA (nesigurno): Mislim da jesam.
MARKO: Kako to misliš da jesi? Jesi li me razumio ili me nisi razumio, treće nema!? NIKOLA: Ima.
MARKO: Šta?
NIKOLA: Ali mi još ne znamo šta su nam one to pripremile. Kako ćemo preći u kontranapad u pravom trenutku? Mislim, kako ćemo znati koji je to pravi trenutk? MARKO (malo razmišlja): Vidiš, tu si u pravu. Moramo biti obazrivi i pokušati da ih provalimo na vrijeme. U svakom slučaju ni slučajno Jeleni ne smijemo ništa govoriti, ona bi uprskala cijelu stvar!
NIKOLA: A i zaslužila je, brate, jednu pravu lekciju iz lijepog ponašanja.
MARKO: U pravu si potpuno. Je li vidiš kako ja priznam kada si ti u pravu? Evo već drugi put u par minuta.
NIKOLA (prekrsti se, pa za sebe): Mora da će kiša pasti!
NIKOLA (ljuto): Jesi li ih, matereti, čuo? Pa šta one misle, da smo mi levati i da ćemo dopustiti da se sa nama tako igraju?!
MARKO: Mi smo kao ludi i samo se ludiramo, a one će nas spametovati i uozbiljiti. One! Ma daj, molim te!
NIKOLA: Šta to one sebi umišljaju? Šta glume? Naše mame, možda?!
MARKO (sjeti se): Znam, šta ćemo uraditi!
NIKOLA: Znam i ja: zalijepićemo im svako po jedan vaspitni šamar svakoj, reći šta već treba da im kažemo i otići kući, a njih zaboraviti kao da i ne postoje. Kao da ih dragi Bog nikada ni dao nije!
MARKO: Ne, nećemo tako. Uradićemo baš suprotno. Igraćemo njihovu igru.
NIKOLA: I dopustiti da nas levate i prave budale od nas. Ma ne dolazi u obzir! Ti možeš ako hoćeš, ali bez mene. Ne pada mi na pamet da se glupiram i da si tako nešto dopustim. MARKO: Moramo biti obojica inače će nas provaliti. Skupa ćemo, pa ili po momeili po tvome. Daj da se dogovorimo.
NIKOLA: Jeste, uvijek se dogovorimo da bude onako kako ti predložiš.
MARKO: Nije baš tako, nije uvijek sve po mome. Sjećaš li se kako sam prihvatio tvoj prijedlog da skupa pobjegnemo sa matematike, neki dan? To je bio tvoj prijedlog, zar ne?
NIKOLA: Da, a sjećaš li se, možda, zbog čega, tačnije zbog koga sam to predložio?! Zbog tebe, naravno. Da smo ostali na tom času tebe bi nastavnik pitao i ti bi dobio keca ko kuću. Eto, zato sam ja predložio da zajedno pobjegnemo sa časa. I naravno da ćeš se ti sa tim složiti, jer je to u tvoju korist, a ne u moju. Kada predložim nešto što je u moju korist, ti mi kažeš da to nema smisla, da sam sebičan i da uvijek mislim samo na sebe.
MARKO: Dobro, pogriješio sam. Ne misliš ti uvijek samo na sebe, nego uglavnom misliš samo na sebe. Desi se, istina, ponekad, kad misliš i na mene, ali to je rijetkost. Baš, što bi ono rekli, prava rijetkost. Ali nema veze, pustimo sada to. Gledaj šta ćemo: pravićemo se kao da nismo ništa čuli i da nemamo pojma šta se to događa, a onda, kada se one najmanje budu nadale, naše male pametnice, mi ćemo onda, u pravom trenutku, krenuti u kontranapad i pobijediti ih. Tako ćemo im jednom zauvijek pokazati i dokazati ko je i koliko pametniji od koga. Jesi li me razumio?
NIKOLA (nesigurno): Mislim da jesam.
MARKO: Kako to misliš da jesi? Jesi li me razumio ili me nisi razumio, treće nema!? NIKOLA: Ima.
MARKO: Šta?
NIKOLA: Ali mi još ne znamo šta su nam one to pripremile. Kako ćemo preći u kontranapad u pravom trenutku? Mislim, kako ćemo znati koji je to pravi trenutk? MARKO (malo razmišlja): Vidiš, tu si u pravu. Moramo biti obazrivi i pokušati da ih provalimo na vrijeme. U svakom slučaju ni slučajno Jeleni ne smijemo ništa govoriti, ona bi uprskala cijelu stvar!
NIKOLA: A i zaslužila je, brate, jednu pravu lekciju iz lijepog ponašanja.
MARKO: U pravu si potpuno. Je li vidiš kako ja priznam kada si ti u pravu? Evo već drugi put u par minuta.
NIKOLA (prekrsti se, pa za sebe): Mora da će kiša pasti!
8. Pojava
JELENA i pređašnji
JELENA (naglo uđe, stavi šake na kukove, malo zakrene glavu i ljuto): Zar vi, gotovani, nemate više ništa da radite? Mislite, ako Nataša nije tu, možete da dangubite, dangube jedne?! Po pravilu, kada mačke nema, miševi kolo vode, a?! Ovaj put, dragi moji miševi, nije tako. Ako nema jedne mačke, tu je druga mačka. MARKO (Nikoli): Vidiš li ti ovdje neku mačku? Ja je ne vidim.
NIKOLA: Ne, ni ja. Ne vidim nikakvu mačku, vidim samo nekakvu žabu.
MARKO (Nikoli): Šta misliš, hoće li se ta žaba, kada je poljubim pretvoriti u princezu, kao u onoj bajci?
NIKOLA: Ne vjerujem da bi ti i poljubio ovu žabu, a ni ona se nikako ne bi mogla pretvoriti u princezu. Znači, nikako!
JELENA: Za vašu informaciju, neznalice jedne, u bajci se žaba pretvori u princa i to kada je djevojka poljubi, naravno, lijepa djevojka. ... (Nikoli, pokazujući na Marka)... a ovo ovdje niti je djevojka niti je lijepo, a šta je, ja pojma nemam.
MARKO: Ko mi kaže?!
JELENA (Nikoli): A ni ti nisi ništa bolji od njega, po onoj staroj narodnoj poslovici: S kim si, takav si!
NIKOLA: Šta ti znaš o meni, kada ti pojma nemaš ko sam ja?Znaš li ti glupsonko da je čovječanstvo čekalo hiljadudevetstodevedesetpet godina da se ja rodim?! I sada ti meni te otrcane fore, s kim si takavsi. Da nije tako sad ću ti dokazati. Evo, ti, Mara i Nataša ste nerazdvojne prijateljice, mislim ti si sa njima, je li tako?
JELENA (malo zbunjeno i oprezno): Da, tako je.
NIKOLA: E, pa ako je tačna ta tvoja staronarodna mudrost, zašto ti nisi kao njih dvije, kada si stalno sa njima?
JELENA (zvoni telefon): Nas tri smo iste i zato i jesmo najbolje drugarice, ali ti si glup da bi do shvatio.
MARKO: Rugala se Ruga pa joj bila druga!
JELENA (zvoni telefon): Nikome se ja ne rugam. Šta ja mogu što je Bog mene stvorio lijepom, a tebe ne. Ni ti ni ja nismo za to krivi, zar ne?!... (Nikoli koji hoće da digne slušalicu)... Da se nisi usudio da digneš tu slušalicu, to možeš u svojoj kući. ali u ovoj sam ja ta koja se javlja na telefon u slučaju da Nataša nije kod kuće!... (krene ka telefonu)... Da li ste razumjeli ili treba da vam nacrtam?
MARKO: Šta ovo bi?!
NIKOLA: To ti je, dragi druže moj, tajfun.
MARKO: Tajfun?!
NIKOLA: Da, tajfun. To ti je sada protutnjao preko ove terase pravi pravcati južnoamerički tajfun, jedan od najbržih vjetrova na svijetu.
JELENA: A otkud ti to znaš?! Jesi li ikada vidi taj američki tajfun?!
NIKOLA: Nisam. Mislim, jesam u filmovima, ali ga nisam vidio onako, uživo. Bože, što mi se opet ide u Ameriku, ne mogu vam objasniti.
JELENA: Kako to, opet ti se ide u Ameriku, pa ti nisi nikada ni bio u Americi?! NIKOLA: Nisam, ali mi se neki dan jako išlo u Ameriku i danas mi se opet ide, a ne mogu.
MARKO (smiju se obojica): Dobar ti taj fazon, moram ga zapamtiti.
JELENA: E, ja ti fazona!
NIKOLA: Pa može poslužiti da bi nasijedale umišljene glupače!
JELENA (naduri se): Ne znam samo zašto vas Nataša i Mara smatraju drugarima?!... NIKOLA (Marku): Marko, da te pitam nešto. Da li je ona tako glupa što je žensko ili je žensko što je tako glupa?
JELENA (odlazaći) : Vi ste obični zatucani foliranti! Da znate samo, za sve ovo ću vas reći Nataši!
MARKO (idu za njom): Ma, Jelena, sačekaj. Nije on tako mislio! Šta se ljutiš? Jelena!... (izađe, a Nikola čim čuje govor pred vratima sakrije se i promatra dalje šta se događa).
MARA: Naša bolesna prijateljica.
NATAŠA: ... Naša bolesna prijateljica Jelena shvatiti koliko je ružno tračati, a i ona dva mangupa će shvatiti kako je krajnje vrijeme da se prestanu glupirati...
MARA: Spremi se, evo je dolazi... (Nataša digne slušalicu okrenuta ka publici) ... Evo je, počni!... (brzo otrči do nje i sjedne leđima okrenuta ka vratima, na koja ulazi Jelena).
NATAŠA (u slušalicu): Jeste, mama, ona je sigurno to uradila. Jelena je razbila tvoju najdražu vaznu, onu plavu koju ti je tata donio iz Kine. Da, jesam, u stvari nisam je ja vidjela, vidjeli su je Marko i Nikola, ali ja njima vjerujem. Oni nisu kao Jelena obične tračare... Dobro, mama... Hoću. mama, reći ću joj... ćao mama!... (spusti slušalicu.a Jelena izjuri van; njih dvije pogledaše ka vratima i nabaciše jedna drugoj radosno) ... Krenulo je. Da li si joj vidjela facu, kako je izgledala?
MARA: Samo da si je vidjela ... (pokazuje) ... Ovoliko je razrogačila oči i zinula k'o peš. Izjurila je ljuta kao da je juri sto đavola... (smiju se) ... Da pukneš od smijeha! NATAŠA (Nikola iza njihovih leđa pokušava da se iskrade na vrata, ona ga ugleda): Uđi, Nidžo, slobodno uđi. Nisu ovo nikakvi tajni razgovori.
NIKOLA (zbunjeno): Nisam htio da smetam...
MARA: Ma ne smetaš, kako ćeš smetati?! Ti si naš nerazdvojni drugar i mi pred tobom tajni nemamo. A ti? Imaš li ti kakvih tajni pred nama?
NIKOLA: Nemam što bih imao? Nemam nikakvih tajni.
NATAŠA: Stvarno?!
NIKOLA: Mame mi!
MARA: To nije lijepo, moj Nikola, moj! Lagati i kleti se u majku, to je nešto najružnije što mopžemo čuti samo od vas muškaraca!
NIKOLA (malo ljut): Nemam nikakvih tajni, na časnu riječ.
NATAŠA: A mamina vazna?
NIKOLA: Kakva mamina vazna?
MARA: Ko je nju razbio?
NIKOLA: Nemam pojma ni da je razbijena.
NATAŠA: Jelena kaže da si je ti razbio.
NIKOLA: Ko kaže? Kome kaže? Kad kaže? Laže!
MARA: Zašto bi lagala?
NIKOLA: A zašto ne bi? Pa i same znate kakva je Jelena. Otračala bi na pravdi boga sve i svakoga, samo da nešto trača.
NATAŠA: Nikola je, možda, u pravu. Znamo da Jelena voli da laže.
MARA: I da trača.
NATAŠA: I da trača.
NIKOLA: Da li mi sada vjerujete da nismo mi razbili maminu vaznu?
MARA: A zašto bi ti vjerovali? To što je Jelena tračljivica i lažljivica ne znači da vi niste razbili maminu vaznu... (Nataši) ... Zar ne?
NATAŠA: Naravno.
NIKOLA: Pa šta treba da uradim da bih vas uvjerio da mi nismo razbili maminu vaznu?!
MARA: Jednostavno, pitaj Jelenu.
NIKOLA: I hoću da znaš... (krene ka vratima) ... Idem odmah!
NATAŠA (krenu za njim): Čekaj, idemo i mi! (odu za njim)
VESNICA (utrčava veselo I govoreći često mijenja stolice na koje sjeda): Hajde Marko, Markoni, Markice, Markarenko, da se igramo. Čega ćemo da se igramo? MARKO (hladno): Igrajmo se razlaza.
VESNICA: A kako se igra razlaza? Ja se nikada nisam igrala razlaza!
MARKO: Lijepo, ja ostanem ovdje na terasi da se malo sunčam i odmorim, a ti ideš u svoju sobu da pišeš zadaću, i tako se raziđemo.
VESNICA: Neću, nije to nikakva igra. Hajde da se igramo da ja budem dama u restoranu, a ti budeš čika konobar i pitaš mene šta ću popiti ... (sjedne, pravi se da je dama koja puši) ... Hajde!
MARKO (sjedne pored nje): Šta ćeš popiti?
VESNICA (ljuto): Ma ne tako, smotanko jedan smotani. Jesi li ikada vidio čika konobara? Jesi li ikada bio u kafani?!
MARKO (hladno): Nisam.
VESNICA: Lažeš. Nije lijepo lagati djecu.
MARKO: Ne lažem. Ja nikada ne lažem!
VESNICA: Lažeš.
MARKO: Ne lažem ... Šta ti je to? ... (pokazuje u njenu ruku, koja kao da drži cigaretu) ... Je l' te to ruka boli?
VESNICA: Ma ne, to mi je cigara.
MARKO: Cigara!? Ne valja kad mala djeca puše.
VESNICA: Ja sada nisam mala djevojčica. Ja sam dama koja sjedi u restoranu i puši dok čeka konobara.
MARKO: A ja treba da sam taj konobar.
VESNICA: Da.
MARKO: Ne pada mi na pamet!
VESNICA: Hajde, moooolim te! Što si takav?
MARKO: Kakav, takav?
VESNICA: Takav – nikakav! Ako nećeš da se igraš sa mnom neću ti više biti drugarica.
MARKO: Pa ti i nisi moja drugarica.
VESNICA: Pa šta sam ti onda ja?
MARKO: Ti si mlađa sestra moje najbolje drugarice.
VESNICA: Pa to je isto kao da sam ti ja najbolja drugarica.
MARKO: U redu. Ako si ti moja najbolja drugarica onda to trebaš i dokazati.
VESNICA (skoči): Hoću! Šta treba da uradim?!
MARKO: Treba da ideš u svoju sobu i da pišeš zadaču.
VESNICA (duri se i ljuto odlazi, na vratima se sudari sa Jelenom): Baš i nekakav. Da znaš za sve ovo ću te reći Nataši!
JELENA: Hej, srušićeš me! Šta ćeš to reći Nataši?
VESNICA: Marko neće da se igra sa mnom i tjera me da idem u moju sobu.
JELENA: Stani, nemoj da ideš. Ne može on tebe tjerati iz tvoje kuće.
VESNICA: Nije on mene tjerao iz moje kuće nego u moju sobu!
JELENA: Svejedno, Vesnice, nema on nikakva prava u tvojoj kući. On je ovdje samo gost.
VESNICA: Gost k'o kost!
važno razgovarati?
JELENA: O vazi.
MARKO: O kakvoj vazi?
JELENA: O vazi koju je Natašina mama dobila na poklon od Natašinog tate, kada se vratio iz Kine.
MARKO: A zašto je Natašin tata nosio vazu u Kinu, imaju oni tam vazi na pretek? JELENA: Nije on nju odnio u Kinu, nego ju je donio iz Kine na poklon svojoj ženi. Kao što vidiš na ovom svijetu ima i kavaljera. Dakle?
MARKO: Šta? Dakle?
JELENA: Pričaj, kako sam ja razbila tu vazu?!
MARKO: Zar si je razbila? Šta ćeš sad, to je i jako skupa vaza i, jerovatno, Natašinoj mami draga uspomena?
JELENA (ljuto): Nisam je ja razbila, budalo, nego si ti to izmislio!
MARKO: Pa, sad si mi rekla da si ti razbila tu vazu. Kako sam ja mogao da izmislim, kada ne znam ni da postoji ta vaza?! Kako, reci, kako?
JELENA: Kako?
MARKO: Ma, ne treba, glupačo, da kažeš kako, treba da kažeš kako sam to ja izmislio?
JELENA: Kako sam to ja izmislio?
MARKO: Nemoj glumiti papagaja. Ostavi me na miru, hoću da se sunčam i odmaram. Ne želim da se zamaram tim tvojim glupostima. Ćao!
JELENA: Nigdje ja ne idem dok ne saznam istinu.
MARKO: Ti i istina nemate nikakve veze jedno s drugim. Vi ste potpuno dva različita pojma. Dobro, ako nećeš ti da ideš, odlazim ja!
JELENA (viče za njim): Marko stani! Dolazi ovamo, smjesta! Vrati se, ovječe! ... E, nećete vi mene prevariti! ... (prilazi telefonu) ... Malo ćete me izviniti, mlada gospodo moja. Ja nisam ništa kriva i to treba a se zna ... (bira broj) ...
JELENA: Telefoniram.
NATAŠA (prstom prekine vezu): Vidim da telefoniraš, ali ne znam kome telefoniraš i zbog čega telefoniraš?
NIKOLA (ulazi ljutito): Da možda ne javljaš Natašinoj mami da sam ja razbio njenu dragu uspomenu iz Kine?
JELENA: Ja je nisam razbila, što bih je ja razbila?
MARA (ušla je za Nikolom): A što ne bi?
NIKOLA: Kako možeš pričati da smo je ja i Marko razbili, kad je nisamo i vidjeli, a kamoli još i razbili?
JELENA: Nikome ja ništa tako nisam pričala!
MARA: Jesi, Jelena, ti si rekla da su je njih dvojica razbili.
JELENA (panično se brani): Nisam ja rekla, Nataša je mami rekla da su joj Marko i Nikola rekli kako sam ja razbila tu vazu!
NIKOLA: Nikome ja nisam ništa rekao.
MARKO (ulazi žurno): Ni ja. Mi se tim poslom ne bavimo. Nećemo Jeleni posao da uzimamo. To je njen posao.
JELENA: Molim?!
NIKOLA: Voliš otračati nego se hljeba najesti!
JELENA: To nije istina. Štaviše, to je laž, velika, najveća laž koju sam ja čula u svom životu.
MARA: Jok, ja tračam.
NATAŠA: Oni su u pravu, Jelena. Nemoj se ljutiti. Stvarno mnogo tračaš.
NIKOLA (fintira kao da snima kamerom): Nasmiješite se, ovo je skrivena kamera! MARKO (svi se smiju dok Jelena zbunjeno gleda oko sebe): Vidiš, Jeco, kako e to kada te neko na pravdi Boga otrača, pa ti moraš da se braniš?
JELENA (postiđeno): Vidim.
NATAŠA: Morali smo se malo našaliti sa tobom da bismo te izliječili d tog ružnog običaja ... (njima dvojici) ... A vi, mangupi, kako ste vi nali da je ovo zeza?
MARKO: Čuli smo vas kako se dogovarate, prije nego ste otišle da kupite sokiće i grickalice.
NIKOLA: A i ja sam vas čuo kada ste maločas isfolirale da telefonirate.
JELENA (radosno): Znači, ti nisi stvarno maločas razgovarala sa mamom?!
NATAŠA: Ma, ne. Zar bih ja to tebi napravila?!
MARKO: Nego, šta bi sa tim sokićima i grickalicama?
NIKOLA: Da, stvarno Nataša, gladni smo k'o vukovi!
NATAŠA: Odmah ću donijeti.
VESNICA: Šalim se, šta vam je, samo se malo šalim?!
NATAŠA (svi pojure na nju): Ma daću ti ja šalu, samo da te dohvatim! ... (svi izjure van).
Višegrad, jesen, 2006.
NIKOLA: Ne, ni ja. Ne vidim nikakvu mačku, vidim samo nekakvu žabu.
MARKO (Nikoli): Šta misliš, hoće li se ta žaba, kada je poljubim pretvoriti u princezu, kao u onoj bajci?
NIKOLA: Ne vjerujem da bi ti i poljubio ovu žabu, a ni ona se nikako ne bi mogla pretvoriti u princezu. Znači, nikako!
JELENA: Za vašu informaciju, neznalice jedne, u bajci se žaba pretvori u princa i to kada je djevojka poljubi, naravno, lijepa djevojka. ... (Nikoli, pokazujući na Marka)... a ovo ovdje niti je djevojka niti je lijepo, a šta je, ja pojma nemam.
MARKO: Ko mi kaže?!
JELENA (Nikoli): A ni ti nisi ništa bolji od njega, po onoj staroj narodnoj poslovici: S kim si, takav si!
NIKOLA: Šta ti znaš o meni, kada ti pojma nemaš ko sam ja?Znaš li ti glupsonko da je čovječanstvo čekalo hiljadudevetstodevedesetpet godina da se ja rodim?! I sada ti meni te otrcane fore, s kim si takavsi. Da nije tako sad ću ti dokazati. Evo, ti, Mara i Nataša ste nerazdvojne prijateljice, mislim ti si sa njima, je li tako?
JELENA (malo zbunjeno i oprezno): Da, tako je.
NIKOLA: E, pa ako je tačna ta tvoja staronarodna mudrost, zašto ti nisi kao njih dvije, kada si stalno sa njima?
JELENA (zvoni telefon): Nas tri smo iste i zato i jesmo najbolje drugarice, ali ti si glup da bi do shvatio.
MARKO: Rugala se Ruga pa joj bila druga!
JELENA (zvoni telefon): Nikome se ja ne rugam. Šta ja mogu što je Bog mene stvorio lijepom, a tebe ne. Ni ti ni ja nismo za to krivi, zar ne?!... (Nikoli koji hoće da digne slušalicu)... Da se nisi usudio da digneš tu slušalicu, to možeš u svojoj kući. ali u ovoj sam ja ta koja se javlja na telefon u slučaju da Nataša nije kod kuće!... (krene ka telefonu)... Da li ste razumjeli ili treba da vam nacrtam?
9. POJAVA
VESNICA i pređanji
VESNICA (ulazi žurno ka telefonu): Ja ću!... (u slušalicu)... Da?!... Ej, ćao mamice kako si mi? Jesi li se umorila na poslu? Hoćeš li brzo kući?... (malo sluša i mršti se)... Joooj, pa zar opet?!... Kada će već jedanput da prestanu ti tvoji glupi sastanci?!... Ma znam, ali... Reci ti njima lijepo da tebe kod kuće čekaju dva tvoja zlatna anđela i da ti moraš pravo s posla svojoj kući. Tako im reci!... Ma znam, mamice, ali stvarno... Jeste, mamice, sredile smo kuću, izvadili pile da se odledi i sve kako si nam rekla... Dobro!... Dobro, mamice... Ćao!... (spusti slušalicu, pa izjuri).
VESNICA i pređanji
MARKO: Šta ovo bi?!
NIKOLA: To ti je, dragi druže moj, tajfun.
MARKO: Tajfun?!
NIKOLA: Da, tajfun. To ti je sada protutnjao preko ove terase pravi pravcati južnoamerički tajfun, jedan od najbržih vjetrova na svijetu.
JELENA: A otkud ti to znaš?! Jesi li ikada vidi taj američki tajfun?!
NIKOLA: Nisam. Mislim, jesam u filmovima, ali ga nisam vidio onako, uživo. Bože, što mi se opet ide u Ameriku, ne mogu vam objasniti.
JELENA: Kako to, opet ti se ide u Ameriku, pa ti nisi nikada ni bio u Americi?! NIKOLA: Nisam, ali mi se neki dan jako išlo u Ameriku i danas mi se opet ide, a ne mogu.
MARKO (smiju se obojica): Dobar ti taj fazon, moram ga zapamtiti.
JELENA: E, ja ti fazona!
NIKOLA: Pa može poslužiti da bi nasijedale umišljene glupače!
JELENA (naduri se): Ne znam samo zašto vas Nataša i Mara smatraju drugarima?!... NIKOLA (Marku): Marko, da te pitam nešto. Da li je ona tako glupa što je žensko ili je žensko što je tako glupa?
JELENA (odlazaći) : Vi ste obični zatucani foliranti! Da znate samo, za sve ovo ću vas reći Nataši!
MARKO (idu za njom): Ma, Jelena, sačekaj. Nije on tako mislio! Šta se ljutiš? Jelena!... (izađe, a Nikola čim čuje govor pred vratima sakrije se i promatra dalje šta se događa).
10. Pojava
NIKOLA, NATAŠA, MARA, potom JELENA
NATAŠA (sa pričom počne još pred vratima, a kad uđe prilazi telefonu, dok Mara pazi na vratima): ... a onda ćemo mi to sve lijepo ponovo dovesti u red i tako će, napokon, naša prijateljica...
NIKOLA, NATAŠA, MARA, potom JELENA
MARA: Naša bolesna prijateljica.
NATAŠA: ... Naša bolesna prijateljica Jelena shvatiti koliko je ružno tračati, a i ona dva mangupa će shvatiti kako je krajnje vrijeme da se prestanu glupirati...
MARA: Spremi se, evo je dolazi... (Nataša digne slušalicu okrenuta ka publici) ... Evo je, počni!... (brzo otrči do nje i sjedne leđima okrenuta ka vratima, na koja ulazi Jelena).
NATAŠA (u slušalicu): Jeste, mama, ona je sigurno to uradila. Jelena je razbila tvoju najdražu vaznu, onu plavu koju ti je tata donio iz Kine. Da, jesam, u stvari nisam je ja vidjela, vidjeli su je Marko i Nikola, ali ja njima vjerujem. Oni nisu kao Jelena obične tračare... Dobro, mama... Hoću. mama, reći ću joj... ćao mama!... (spusti slušalicu.a Jelena izjuri van; njih dvije pogledaše ka vratima i nabaciše jedna drugoj radosno) ... Krenulo je. Da li si joj vidjela facu, kako je izgledala?
MARA: Samo da si je vidjela ... (pokazuje) ... Ovoliko je razrogačila oči i zinula k'o peš. Izjurila je ljuta kao da je juri sto đavola... (smiju se) ... Da pukneš od smijeha! NATAŠA (Nikola iza njihovih leđa pokušava da se iskrade na vrata, ona ga ugleda): Uđi, Nidžo, slobodno uđi. Nisu ovo nikakvi tajni razgovori.
NIKOLA (zbunjeno): Nisam htio da smetam...
MARA: Ma ne smetaš, kako ćeš smetati?! Ti si naš nerazdvojni drugar i mi pred tobom tajni nemamo. A ti? Imaš li ti kakvih tajni pred nama?
NIKOLA: Nemam što bih imao? Nemam nikakvih tajni.
NATAŠA: Stvarno?!
NIKOLA: Mame mi!
MARA: To nije lijepo, moj Nikola, moj! Lagati i kleti se u majku, to je nešto najružnije što mopžemo čuti samo od vas muškaraca!
NIKOLA (malo ljut): Nemam nikakvih tajni, na časnu riječ.
NATAŠA: A mamina vazna?
NIKOLA: Kakva mamina vazna?
MARA: Ko je nju razbio?
NIKOLA: Nemam pojma ni da je razbijena.
NATAŠA: Jelena kaže da si je ti razbio.
NIKOLA: Ko kaže? Kome kaže? Kad kaže? Laže!
MARA: Zašto bi lagala?
NIKOLA: A zašto ne bi? Pa i same znate kakva je Jelena. Otračala bi na pravdi boga sve i svakoga, samo da nešto trača.
NATAŠA: Nikola je, možda, u pravu. Znamo da Jelena voli da laže.
MARA: I da trača.
NATAŠA: I da trača.
NIKOLA: Da li mi sada vjerujete da nismo mi razbili maminu vaznu?
MARA: A zašto bi ti vjerovali? To što je Jelena tračljivica i lažljivica ne znači da vi niste razbili maminu vaznu... (Nataši) ... Zar ne?
NATAŠA: Naravno.
NIKOLA: Pa šta treba da uradim da bih vas uvjerio da mi nismo razbili maminu vaznu?!
MARA: Jednostavno, pitaj Jelenu.
NIKOLA: I hoću da znaš... (krene ka vratima) ... Idem odmah!
NATAŠA (krenu za njim): Čekaj, idemo i mi! (odu za njim)
10. Pojava
VESNICA, MARKO, potom JELENA
MARKO (ulazi i sjeda na pletenu fotelju pod suncobranom): Oh, napokon malo mira! ... (prelistava neke časopise)... Da vidimo, šta ima ovdje.
VESNICA, MARKO, potom JELENA
VESNICA (utrčava veselo I govoreći često mijenja stolice na koje sjeda): Hajde Marko, Markoni, Markice, Markarenko, da se igramo. Čega ćemo da se igramo? MARKO (hladno): Igrajmo se razlaza.
VESNICA: A kako se igra razlaza? Ja se nikada nisam igrala razlaza!
MARKO: Lijepo, ja ostanem ovdje na terasi da se malo sunčam i odmorim, a ti ideš u svoju sobu da pišeš zadaću, i tako se raziđemo.
VESNICA: Neću, nije to nikakva igra. Hajde da se igramo da ja budem dama u restoranu, a ti budeš čika konobar i pitaš mene šta ću popiti ... (sjedne, pravi se da je dama koja puši) ... Hajde!
MARKO (sjedne pored nje): Šta ćeš popiti?
VESNICA (ljuto): Ma ne tako, smotanko jedan smotani. Jesi li ikada vidio čika konobara? Jesi li ikada bio u kafani?!
MARKO (hladno): Nisam.
VESNICA: Lažeš. Nije lijepo lagati djecu.
MARKO: Ne lažem. Ja nikada ne lažem!
VESNICA: Lažeš.
MARKO: Ne lažem ... Šta ti je to? ... (pokazuje u njenu ruku, koja kao da drži cigaretu) ... Je l' te to ruka boli?
VESNICA: Ma ne, to mi je cigara.
MARKO: Cigara!? Ne valja kad mala djeca puše.
VESNICA: Ja sada nisam mala djevojčica. Ja sam dama koja sjedi u restoranu i puši dok čeka konobara.
MARKO: A ja treba da sam taj konobar.
VESNICA: Da.
MARKO: Ne pada mi na pamet!
VESNICA: Hajde, moooolim te! Što si takav?
MARKO: Kakav, takav?
VESNICA: Takav – nikakav! Ako nećeš da se igraš sa mnom neću ti više biti drugarica.
MARKO: Pa ti i nisi moja drugarica.
VESNICA: Pa šta sam ti onda ja?
MARKO: Ti si mlađa sestra moje najbolje drugarice.
VESNICA: Pa to je isto kao da sam ti ja najbolja drugarica.
MARKO: U redu. Ako si ti moja najbolja drugarica onda to trebaš i dokazati.
VESNICA (skoči): Hoću! Šta treba da uradim?!
MARKO: Treba da ideš u svoju sobu i da pišeš zadaču.
VESNICA (duri se i ljuto odlazi, na vratima se sudari sa Jelenom): Baš i nekakav. Da znaš za sve ovo ću te reći Nataši!
JELENA: Hej, srušićeš me! Šta ćeš to reći Nataši?
VESNICA: Marko neće da se igra sa mnom i tjera me da idem u moju sobu.
JELENA: Stani, nemoj da ideš. Ne može on tebe tjerati iz tvoje kuće.
VESNICA: Nije on mene tjerao iz moje kuće nego u moju sobu!
JELENA: Svejedno, Vesnice, nema on nikakva prava u tvojoj kući. On je ovdje samo gost.
VESNICA: Gost k'o kost!
JELENA: Jeste, Vesnice, a sada idi u svoju sobu da ovaj gospodin i ja nešto važno porazgovaramo. Veoma je važno i neće biti ugodno za tvoje male uši. Hajde. VESNICA (duri se i ljuto odlazi): Svi me samo tjerate. Niko neće da se gra sa mnom.
12. Pojava
MARKO, JELENA
MARKO (kad ostanu sami): O čemu ti ija imamo tako
MARKO, JELENA
JELENA: O vazi.
MARKO: O kakvoj vazi?
JELENA: O vazi koju je Natašina mama dobila na poklon od Natašinog tate, kada se vratio iz Kine.
MARKO: A zašto je Natašin tata nosio vazu u Kinu, imaju oni tam vazi na pretek? JELENA: Nije on nju odnio u Kinu, nego ju je donio iz Kine na poklon svojoj ženi. Kao što vidiš na ovom svijetu ima i kavaljera. Dakle?
MARKO: Šta? Dakle?
JELENA: Pričaj, kako sam ja razbila tu vazu?!
MARKO: Zar si je razbila? Šta ćeš sad, to je i jako skupa vaza i, jerovatno, Natašinoj mami draga uspomena?
JELENA (ljuto): Nisam je ja razbila, budalo, nego si ti to izmislio!
MARKO: Pa, sad si mi rekla da si ti razbila tu vazu. Kako sam ja mogao da izmislim, kada ne znam ni da postoji ta vaza?! Kako, reci, kako?
JELENA: Kako?
MARKO: Ma, ne treba, glupačo, da kažeš kako, treba da kažeš kako sam to ja izmislio?
JELENA: Kako sam to ja izmislio?
MARKO: Nemoj glumiti papagaja. Ostavi me na miru, hoću da se sunčam i odmaram. Ne želim da se zamaram tim tvojim glupostima. Ćao!
JELENA: Nigdje ja ne idem dok ne saznam istinu.
MARKO: Ti i istina nemate nikakve veze jedno s drugim. Vi ste potpuno dva različita pojma. Dobro, ako nećeš ti da ideš, odlazim ja!
JELENA (viče za njim): Marko stani! Dolazi ovamo, smjesta! Vrati se, ovječe! ... E, nećete vi mene prevariti! ... (prilazi telefonu) ... Malo ćete me izviniti, mlada gospodo moja. Ja nisam ništa kriva i to treba a se zna ... (bira broj) ...
13. Pojava
JELENA, NIKOLA, NATAŠA, MARA, potom MARKO
NATAŠA (utrči): Stani, Jelena, šta to radiš?
JELENA: Telefoniram.
NATAŠA (prstom prekine vezu): Vidim da telefoniraš, ali ne znam kome telefoniraš i zbog čega telefoniraš?
NIKOLA (ulazi ljutito): Da možda ne javljaš Natašinoj mami da sam ja razbio njenu dragu uspomenu iz Kine?
JELENA: Ja je nisam razbila, što bih je ja razbila?
MARA (ušla je za Nikolom): A što ne bi?
NIKOLA: Kako možeš pričati da smo je ja i Marko razbili, kad je nisamo i vidjeli, a kamoli još i razbili?
JELENA: Nikome ja ništa tako nisam pričala!
MARA: Jesi, Jelena, ti si rekla da su je njih dvojica razbili.
JELENA (panično se brani): Nisam ja rekla, Nataša je mami rekla da su joj Marko i Nikola rekli kako sam ja razbila tu vazu!
NIKOLA: Nikome ja nisam ništa rekao.
MARKO (ulazi žurno): Ni ja. Mi se tim poslom ne bavimo. Nećemo Jeleni posao da uzimamo. To je njen posao.
JELENA: Molim?!
NIKOLA: Voliš otračati nego se hljeba najesti!
JELENA: To nije istina. Štaviše, to je laž, velika, najveća laž koju sam ja čula u svom životu.
MARA: Jok, ja tračam.
NATAŠA: Oni su u pravu, Jelena. Nemoj se ljutiti. Stvarno mnogo tračaš.
NIKOLA (fintira kao da snima kamerom): Nasmiješite se, ovo je skrivena kamera! MARKO (svi se smiju dok Jelena zbunjeno gleda oko sebe): Vidiš, Jeco, kako e to kada te neko na pravdi Boga otrača, pa ti moraš da se braniš?
JELENA (postiđeno): Vidim.
NATAŠA: Morali smo se malo našaliti sa tobom da bismo te izliječili d tog ružnog običaja ... (njima dvojici) ... A vi, mangupi, kako ste vi nali da je ovo zeza?
MARKO: Čuli smo vas kako se dogovarate, prije nego ste otišle da kupite sokiće i grickalice.
NIKOLA: A i ja sam vas čuo kada ste maločas isfolirale da telefonirate.
JELENA (radosno): Znači, ti nisi stvarno maločas razgovarala sa mamom?!
NATAŠA: Ma, ne. Zar bih ja to tebi napravila?!
MARKO: Nego, šta bi sa tim sokićima i grickalicama?
NIKOLA: Da, stvarno Nataša, gladni smo k'o vukovi!
NATAŠA: Odmah ću donijeti.
14. Pojava
VESNICA i pređašnji
VESNICA (ulijeće uzbuđeno): Nataša, Nataša, razbila se mamina plava vaza iz Kine! ... S V I : Šta!?!
VESNICA i pređašnji
VESNICA: Šalim se, šta vam je, samo se malo šalim?!
NATAŠA (svi pojure na nju): Ma daću ti ja šalu, samo da te dohvatim! ... (svi izjure van).
Z a v j e s a
Višegrad, jesen, 2006.
object width="425" height="344">
